SAŠA JELENKOVIĆ [10.614]

SAŠA  JELENKOVIĆ   

Poeta, nacido el 8 de Agosto de 1964, en Zajecar, SERBIA. Se graduó en el Departamento de Literatura Comparada y Teoría de la Literatura en la Facultad de Filología de Belgrado. Fue editor de poesía en "Književnoj reči" i "Reči", y secretario de  redacción de la revista "Istočnik" i "Poezija" desde 1992 a 1999.  

Libros de poesía: 

* Neprijatna geometrija (1992) 

* Ono što ostaje (1993) 

* Heruvimske tajne (1994) 

* Kraljevska objašnjenja (1998) 

* Knjiga o srcu (2002) 

* Elpenorova pisma (2003) 

* Elpenorovo buđenje (2004) 

* Elpenori (2006). 

Premios Literarios: 

* "Matićev šal" (za knjigu Neprijatna geometrija) 

* "Milan Rakić" (za knjigu Ono što ostaje) 

* "Vasko Popa" (za knjigu Knjiga o srcu) 

* Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. 

* Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. 

Sus poemas han sido traducidos al Inglés, alemán, francés, italiano, rumano, chino, esloveno y publicado en revistas y antologías internacionales. 

Miembro del PEN serbio Center Sociedad Literaria. 

LA IMPACIENCIA DE ELPENOR

(11. La ciudad de los movimientos bruscos)

Se esfuman los saberes sobre la sedimentación de la comida y las ilusiones, y se multiplican las pruebas escritas contra mis vicios, y contra mis virtudes, como si fuera fácil encontrar a un hombre parecido, y a la vez peor. A aquél que no vendrá conmigo.

Nada de lectura, nada de concesiones ni desvíos,

se habla sin renovación, se renueva sin exaltación,

se abre y se desiste, nunca se accede, si se vacila

cesa el movimiento de Elpenor a Elpenor.

Traducida al castellano por Midica Milovanovic

LJUBAV JE KATAPULT 

Dolazim po zečijem tragu: uhoda: 

ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti. 

I pergamente, prašnjave, razvijam, 

podozriv prema usnulim glasnicima. 

Stražim nad užarenom posteljom: 

pozvao bih, ali se neće odazvati 

potamnela, prećutkivana, princeza: Umiru, 

umesto mene, taoci bratstva savršenih: 

kamen sam: ljubav je katapult. Anđeo 

kalemi voćke, ogleda se, u kapi rose, 

na somotnoj koži breskve: tiho, tiho, 

lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje mi 

samo glava: vrh čiode na mapi beskraja. 

ITAKA 

Sleteo si, glas ti je za leđima. Nikada nisi 

sišao pod zemlju, među vetrove, u javu. 

Otkuda rasuše seme takvih? Koliko ih samo 

čeka na poslednju vatru, pa da se prepuste? 

Zaustavljaš se, meto, tako počinje lutanje: 

sumnjičav stražar nad oborenim stablom. 

A gospodar se ne vraća iz pohoda. Priviđa se 

gnevnom: mleko, jagode, disanje košnice. 

Hladno žito, hladna mašto: bićeš niko 

i poješćeš srce ostrva. Prigušeno, napregnuto. 

Kad zavičaja nema, paluba je utočište. 

Vezali su te rečima, muzikom, kletvom: 

dušo, budiš se uvek u novoj smrti. 

Zar nisu rane jedine tvoje oči?

PISMO TRINAESTO 

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno 

tlo, pa videvši da opstanak je skopčan 

s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa 

na smerne susetke. Za razbojem jedna 

povest je tkala izmišljajući uvek novog 

junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak - 

povratak ili nestanak razmetnog sina. 

Druga je vezla objašnjenje - belom čipkom - 

uokrug priče - kao šećerni preliv vrh 

šampite - zavodljivo toliko da skrene pažnju 

s praznine što je krasila rukodelje tkalje. 

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina 

ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti, 

a tkalja umakla banalnosti zanata. 

PESMA IZ POŠTANSKOG SANDUČETA 

Nema više arhipelaga, ni smirujućeg ptičijeg cvrkuta, 

Bogovi vinograde ne pohode, ni Diotime nema. 

Oče moj, 

kuda se sakriti? 

Da li pesnički stanovati među pismima, 

neplaćenim računima, pozivnicama za književne večeri 

i pozorišne predstave, 

i tek ponekad se javiti 

hartijom oplođenom psovkama apsurda, 

bez adrese, bez poštanskog broja. 

Bez potpisa. 

Oče! 

Noktima stružem naslage hipohondrije, 

palčevima pritiskam nesanicu, 

navikavam se na samoću i glupo uporne radoznalce 

koji satima zvone očekujuči da se pojavim 

bled i naduven od sna. 

Oče moj, 

ne navedi me na iskušenje 

da pljunem u čelo onima što vire 

u poštansko sanduče. 

Adam je svakoj životinji nadenuo ime, 

ali kako da ja nazovem zver što plete mrežu 

između moje senke i mene, 

između mene i zida, 

između senke i zida. 

Zver mi govori da ću postati 

čađava ikona na zgarištu. 

Nema više ptičijeg cvrkuta, 

nema vinograda, 

Diotime nema. 

Nema arhipelaga odakle bih rečima apostola-voajera, 

objavio tačno vreme apokalipse.

USNULIMA POSLANICA 

Jer sam odbegao od trpeze zanemelih bogova, 

pokupivši ostatke nektara, pre nego se 

spustila zavesa na senku ključara. 

Jer spavate okamenjenih glava na truloj travi, 

kraj zaleđenih reka, opkoljeni ćutanjem zveri, 

dok vetar vreba vaše seme posejano, 

i ono usnulo u hladnoći. 

Jer sam svece povezanih očiju svezao za direke, 

da ne gledaju ovu ni tragediju ni farsu, 

da svoje prste s vašim memljivim kostima 

u žrtvenu jamu ne stavljaju. 

Jer buđenje vaše biće mi opomena da ne zaspim, 

jer neće imati šta da se sanja osim užasa, 

jer ste samo trske na koje ponor diše.

ZBIGNJEVU HERBERTU POSLANICA 

1. 

Obuzet strahom 

od plamenog obruča 

kroz koji i pudlice skaču 

pristajem 

na omču koju nudi Ukrotitelj 

vlasnici mučilišta 

nose bele rukavice 

kožu neguju 

kremom od fetusa 

2. 

premlad sam za igru Kropotkin 

nedostaje mi osećaj 

za apsurd istorije 

premda sam dobro proučio 

istoriju apsurda 

još uvek me oduševljavaju 

Fortinbrasovi projekti 

3. 

pitam se 

pane Herberte 

kako izgledaš 

dok toneš u san 

izgovaraš li stihove 

Džona Berimena: 

''On je zurio u propast. Ona je zurila u njega'' 

priznajem 

ja bez njih ne mogu da zaspim 

da li je brvno po kojem koračaš 

trulo od kiša 

koje si otpratio 

sa suzom u oku 

Gospodin Kogito putnik 

ne može preko nabujale reke 

4. 

neko izvan nas 

neki demijurg nemi 

crta mapu 

naših lutanja 

izmišlja prošlost 

kakvu nam mogu poželeti 

samo neprijatelji 

drži nas na buđavom hlebu 

i bljutavoj vodi 

truje grizodušjem 

neko izvan nas 

povlači liniju 

da nas kao kokoši 

omeđi glupošću 

5. 

a mi uporni zidari 

zapinjemo na građevini 

za koju ne znamo 

hoće li nam biti 

hraniteljka 

ili grobnica 

a poezija 

pane Herberte 

šta je: 

najava tragedije ili njeno 

odlaganje

ONO ŠTO OSTAJE 

Was bleibt aber 

Stiften Die Dichter 

F. Holderlin: ''Andanken'' 

Ponovo treba proći pored istih stvari: 

otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem. 

Izmisliti zagonetke, beskrajne oblike 

preokreta. Zatisnuti ključaonice, 

iznova se snaći u rečima. Ne zaboraviti 

da nakon povratka neizbežno sledi zaborav. 

Skratiti put do istine: kroz predele sećanja: 

zauvek se raspršiti izvan okvira slike. 

Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovu 

držati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju 

hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan. 

Vreme je da se tišina spusti na zemlju: 

mrvicama s trpeze da napunim šake. 

I da moja melanholija bude večna kao pesak