Jovan Dučić
(Trebinje, BOSNIA-HERZEGOVINA 17 febrero 1871-7 abril 1943) fue un serbio bosnio poeta, escritor y diplomático.
Es sin duda uno de los poetas más destacados de la época dorada de literatura yugoslava. El diplomático serbio nacido en la región de Herzegovina, fue autor de 19 libros relativos principalmente a la poesía. Exponente del modernismo, Dučić denota una influencia de los versos de Rodenbach, Verlaine y Baudelaire. Este poeta yugoslavo es recordado por su expertise en temas históricos y políticos de los Balcanes, además de su admirable poesía amorosa y de denuncia social.
OBRAS:
Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901.
Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908.
Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.
Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908.
Pesme, izdanje SB Cvijanovića, Beograd, 1911.
Sabrana dela, Knj. IV. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929–1930). Knj. I Pesme sunca (1929)
Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929)
Knj. III Carski soneti (1930)
Knj. IV Plave legende (1930)
Knj. V Gradovi i himere (1930)
Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932.
Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940.
Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.
Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.
Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943.
Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943.
Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951.
Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969.
Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.
El sauce del mar
La cumbre del mundo es un sauce sobre el mar,
sus ramas trenzadas son largas, verdes, frescas.
Semblanza de una ninfa que ha sido maldecida
para convertirse en un melancólico árbol que cruje.
Ella escucha la melodía de la montaña en la alborada,
la agonía del mar durante tardes silentes.
Situada y penetrada entre promiscuidades:
las nubes y el viento, las olas y el tiempo.
Y ella les susurra, cediendo lentamente
una hoja al aire, una rama a la mar,
y como un corazón desgarrado, quebrándose,
ella triste murmura una vida –el sauce se mira solo.
(Poema sin título)
El desierto se extiende largo y ancho-
En el ocaso, el oeste resplandece…incandescente en un destello…
Pero sobre él, nadie –sólo esqueletos
diseminados y expuestos en la arena.
Así, el alma de un hombre se enciende en un destello,
y el ánimo esparce su luz secreta;
un ánimo que usualmente nada ilumina
salvo un cementerio y un páramo interminable.
Los álamos
¿Por qué los álamos murmuran así esta noche,
con tan extraña y entera pasión? ¿Por qué murmurar así?
Una luna amarilla se ocultó detrás de los montes
distantes y oscuros como un presagio; como los sueños.
En esa muerte de noche que cayó sobre las aguas,
calmas y grises fueron la guía en la penumbra.
Sólo los álamos por encima de los aires
murmuraron, extrañamente murmuraron y temblaron contra el cielo.
…solo, junto a la noche de las aguas calmas, existo,
como el último de los hombres. En la tierra, frente a mí,
yace mi sombra. Asustado de mí esta noche,
asustado de mi propia sombra.
El encuentro
Cuando por primera vez la vi, el cielo era pálidamente gris,
y las últimas rosas morían silenciosamente.
Aguas de otoño murmuraban una duda abominable;
yo soñaba noche y día, yo era la melancolía.
Cuando mi juventud perdió la destreza
del gozo de pasiones y anhelos;
dentro de mi alma se situó la sombra de su ser;
tan pálida como la muerte, suave brillo de la luna.
O como el destello que penetra una catedral,
a través de las paredes que supuran agua
y vitrales multicolores que asemejan las olas,
cae el frío de una bóveda de otoño.
Su voz era música del quebranto
por ello pensé -escuchando continuamente-
sólo en el pasado y en el perene otoño
de cielos fríos y de un “adiós” amargo.
Su beso fue tan calmo como frío,
un gélido mármol; mientras su cabello rubio
propagaba melancolía en su fragancia
de un rosal cubierto por flores marchitas.
Y muchas veces, en mañanas pintadas de gris,
yo desperté de mis sueños- encadenado
o situado debajo de una cubierta de plomo,
nublados mis ojos, colmados de lágrimas.
En versión del poeta y periodista Javier Gutiérrez Lozano (Puebla, 1988) estos textos de Jovan Dučić.
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
у блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би.
Сycpeт
Jедне се ноћи беше срела,
На једној зрачној стази,
Душа у небо што се пела,
и ангел што на свет слази.
Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.
И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака.
Susret
Jedne se noći beše srela,
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo sto se pela,
I angel što na svet slazi.
Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti,
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.
I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka ;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.
