IVANA BODROZIC [8372]

Ivana Bodrožić

Ivana Simić Bodrožić (Vukovar, CROACIA 1982)

Escritora croata nacida en Vukovar. A la edad de nueve años abandona su pueblo natal al que debido a la guerra no volverá. Con su madre y su hermano pasa siete años en el exilio, viviendo en un hotel habitado para los refugiados, sin constancia ninguna de lo que pasó con su padre. Al final de la Guerra de Croacia y tras el descubrimiento de la fosa común en el Campo de Ovcara, cerca de Vukovar, la familia recibe noticias de que el padre fue asesinado por las fuerzas serbias junto con los demás prisioneros tras la caída de Vukovar en 1991. Sin embargo, hasta el día de hoy cuenta como desaparecido ya que sus restos nunca han sido identificados. Cursó estudios de Filología Croata y Filosofía en Zagreb. Su libro Primer paso a la oscuridad fue publicado en 2005, tras recibir el manuscrito el premio literario Goranov Vijenac para los poetas jóvenes. Por el mismo libro también recibió el premio Kvirin, al mejor poemario en 2005 de autores hasta 35 años. También ha publicado poesía en las revistas literarias Quorum y Vijenac, así como en el programa de radio del poeta Danijel Dragojevic, Poesía en voz alta. Su primera novela Hotel Zagorje (2010) en la que narra la historia del exilio y la infancia interrumpida por la guerra ha obtenido un gran éxito en su país, ganando dos de los premios literarios croatas más prestigiosos, el Kiklop y el Kocicevo. Su poesía ha sido traducida y publicada en varias antologías europeas.

OBRA:

Prvi korak u tamu, zbirka poezije, 2005.

Hotel Zagorje, poluautobiografski roman, 2010.

Pričaj mi o tome, kratka priča (izašla u Jutarnjem listu)

La habitación 325

Los traductores tienen derecho

a no traducir el término

El mundo sucede alrededor de mí.

Yo vivo en un hotel

y todos los días cuando voy a la escuela

dejo la llave en recepción

en la pequeña casilla 325,

un poco más pequeña que la habitación en la que 

vivimos

mi madre, mi hermano y yo,

y el televisor que un día

tal vez nos diga

dónde está mi padre.

Hasta entonces tres de todo:

camas, tazas, cucharas,

el Padre, el Hijo y el Espíritu Santo, 

y como cobardes compramos

tres de todo

como si ya con él

no contáramos.

Y hay un cojín para sentarse

hecho de la piel

de su chaqueta que

mi tía salvó de Vukovar,

es más o menos todo,

a mi madre nadie, 

nadie

la salvará,

ella pasará años en el pequeño baño

de la habitación 325

escribiendo cartas a mi padre

que está DESAPARECIDO.

Ése es el término oficial. 

El hotel Dunav

Estos brazos tan delgados los tengo como él

a veces también me gusta emborracharme bien

como corresponde a la hija del jefe de sala del hotel

pequeña payasa, lo veía en el acto

escondida detrás de las máquinas de póquer, bien

sobornada 

con el chocolate de duty free que a

Vukovar 

llegó demasiado tarde

como la Cruz Roja Internacional

como la humanidad

como, en general, todo lo bueno llega con retraso

eterno

a esta parte del mundo

estos brazos tan delgados los tengo como él

no me da pena por mí

sino por, cómo podía defenderse con ellos cuando le

pegaban. 

HOTEL DUNAV

Ove pretanke ruke dobila sam od njega

Volim se ponekad i dobro napiti

Kao prava kći šefa hotelske sale

Lakrdijašica mala, gledala sam ga na djelu

Skrivena iza poker aparata, dobro podmićena

Čokoladom iz duty free shopa koja je u Vukovar

Stigla prekasno

Kao i međunarodni Crveni križ

Kao i ljudskost

Kao, uostalom, i sve dobro što beskrajno kasni

U ovaj dio svijeta

Ove pretanke ruke dobila sam od njega

Nije mi krivo zbog mene,

Nego, kako se njima mogao braniti kad su ga tukli.

Ružmarin koji raste uz zid kuće

Mali grob s kamenim križem negdje u Imotskom

Mirisne muške ruke s mekim dlačicama

Neodgodiva želja za kloriranim bazenom

Djeteta iz ravnice koje ne poznaje more

Misao pred spavanje kao posveta smrti

Kolone bezubih žena s maramama na glavama

I bezube djece isto, ali bez marama

Sada dolazi san, ponekad kao oslobođenje

Ponekad kao ne

Marcipan iz Njemačke i kožna nogometna lopta

Moj otac

Lijepi mladi muškarac

Netko mu puca u glavu

On kaže da će ih sve pobiti

Ni mačka im neće ostati živa

Očima viče i nestaje

Budim se i pušem u crvene polumjesece

Noktiju na dlanovima

Soba 325

Prevodioci zadržavaju pravo

ne prevođenja termina.

Svijet se događa oko mene.

Ja živim u hotelu

i svaki dan kada idem u školu

na recepciji ostavljam ključ

u maloj kućici 325,

malo manjoj od sobe u kojoj živimo

mama, brat i ja,

televizor koji će nam

možda jednom

reći gdje mi je tata.

Do tada sve po tri;

kreveta, šalice, žlice,

Otac, Sin i Duh Sveti,

i kukavički kupujemo

svega po tri

kao da na njega više

ne računamo.

I jastučić za sjedenje

napravljen je od krzna

iz njegove jakne koju je

tetka spasila iz Vukovara,

što je uglavnom sve,

moju mamu nitko,

nitko

neće spasiti,

ona će godinama u malom WC-u

sobe 325

pisati pisma mom tati

koji je nestao.

To je službeni termin.

Ti i ja kao da živimo u prazninama

među pragovima željezničke pruge.

Zrinka ima prekinutu kralješnicu.

Ona je ujedno praznina među svojim roditeljima,

svakodnevno prešućeno prazno mjesto za stolom.

Ja sam praznina između 1991. i 2000. svake sljedeće,

između Vukovara i Zagreba.

Predah, tišina između dva zvuka

jureće lokomotive,

u djeliću sekunde skrenuti pogled

na čovjeka koji se odlučio zanijekati

bacivši se pod vlak.

Napuknuto, ali ne razbijeno staklo balkonskih vrata

s kojim se nikada ne zna što učiniti.

Obična prevarantica među čijim se nogama

povremeno zaglavi nečije srce. Očekivano drugo,

a ne žalac koji puni tugom.

Crnilom.

Ukratko,

ništa.

Priprema, pozor, sad!

Gura me desnom rukom iza sebe koliko god doseže.

Još mu služim i za odupiranje, od stepenica do kapije

nikad nisam stigla prva, sedam godina sporija.

Razbio je sve zavoje prvi svojim koljenima i šakama.

Svi su trikovi nalikovali na onaj sa srednjim prstom,

činili da se stidim danima, pa da se divim i bojim.

Prvi je uletio na motoru u krivu traku i bio najveći u ulici.

Izvadio mi je umjetni metak iz koljena, slomio nos

vlasniku pištolja. Prvi maršroditeljima, i kiša šamara...

Prvi ostaje sam, zadnji u redu za humanitarnu

(da nitko ne vidi), prvi u provaljenom stanu, prvi do

mene na podu, prvi u domu, od kuće odlazi prvi.

Moj stariji brat, uvijek tek malo zastane prije cilja,

samo da me zavara, kao da će me pustiti da stignem prva,

ali uvijek pobijedi jer je veći i hrabriji.

U našem krevetu III

Uvijek propustim taj trenutak i kilometar

na kojem cesta prestaje biti normalna.

S desne strane samo osvane posječena šuma

i odjednom se nađemo u gradu sablasti.

Čudim se baš kako me često pronađu u tvom krevetu,

slaba intuicija, loši snovi, takvu ćeš teško naći.

Kažem: večeras se osjećam tako daleko od tebe.

Kažeš: tamo i ostani.

Najviše ljudi poginulo je uz granicu.

Jedna djevojka dovezena je u bolnicu nakon dvadeset sati.

Na sreću, zbog njezinih godina stanje je stabilno.

Na žalost, ostat će živa, ali vjerojatno nepokretna.

Kažem: zbog toga se osjećam tako daleko od tebe,

svjesna kako se nevjerojatnom brzinom

i velikim sudbinskim nesporazumima približavam

onakvom životu, svom životu, takvom

o kojem se nikada neće moći snimiti ljubavni film.

I tu se više ništa ne da učiniti.

Zadnje što uspijevam vidjeti tvoja su leđa

koja postaju mala crna točka u daljini,

i kao nikada do sada okrenuta od mene

pod tako pravilnim kutom.

Polako se usustavljuju principi po kojima me boli.

Iznenađuje način na koji nesvjesno guraš ruke

u moje pukotine.

Povučeš polugu, ja brojim do pet i rušim se.

Sada je već sasvim nezgodno,

kažeš: pazi preko ceste!

(kako ću te ugraditi u sebe ako ti se nešto pokvari)

Gledam te dok ležim na zemlji i već mi je pomalo neugodno

jer znam da prijeti Starozavjetna poplava iz mojih očiju,

a mi se ne bismo usudili ostati sami na svijetu,

ne zbog svijeta, nego jedno zbog drugog.

Kuću bi poslije bilo čak sasvim lako izgraditi,

na ravnici, pored osamljenog jablana, Pjesnik je rekao:

na mjestu gdje je Bog samo najveći dužnik,

a krv najbližih srodnika analizira se više nego igdje.

Drugi su običaji u tvom kraju,

ne mole se ljudi tamo svaki dan za život,

ali Njemu treba dvoje od iste vrste.

Pobjedu odnosi čovjek u donjem rublju

koji kat iznad mene gleda u moj prozor

dok vježba na sobnom biciklu.

Moje nedjeljno popodne još je beznadnije.

U dnevnoj sobi otvoren je centar za ratne zločine.

Stara žena drijema u fotelji,

svaka kost lomljena je bar jednom,

i o svakoj se treba govoriti barem onoliko

koliko je bilo potrebno da zaraste

(a u tim godinama potrebno je mnogo).

Ostalim bićima koja se kreću u mom vidokrugu

svaka slučajna i najmanja provala radosti

odzvanja kao neprimjerena provokacija

podmetnuta od strane neprijatelja.

Bez njega se, koliko se sjećam, nikada nije živjelo.

Vječno nas je nekud proganjao,

po autobusnim terminalima i hotelskim hodnicima,

najčešće.

(U dokonim satima pobrojavamo sve poznate na prste

i smještamo ih u prijatelje ili neprijatelje,

danas je izbila svađa, prvih je ionako malo,

a ovaj tjedan su meni jednu dragu osobu smjestili u druge.)

Proljetno poslijepodne nikada nije lako preživjeti,

uvijek je pomalo nestvarno i treba biti dobro pripremljen

da ne poduzimaš ništa dok ne prođe,

jer već mi se dvaput od ručka učinilo da sam svila maslačka,

a zapravo cijelo vrijeme sjedim na balkonu

četvrtoga kata bez ijedne izvanredne sposobnosti

i čvrsto se držim za vrući lim, čekajući da se stvari razjasne.